Obrazovanje slijepih i slabovidnih osoba: postoji svjetlo u tami

09.08.2014.  //  Teme  //  Nema komentara

Prema evidencijama, u Srbiji je 12 hiljada slijepih i slabovidih osoba. Zbog predrasuda i ‘sramote’, većina njih se ne uključuje u javan život. Prilagođeno obrazovanje je jedan od preduslova da se ta nevidljivost izbjegne. 

Lazar ima četiri i po godine i najmlađji je đak škole za slijepe i slabovide „Veljko Ramadanović“, jedinoj u Srbiji koja omogućava osposobljavanje i obrazovanje od najranijeg uzrasta pa sve do više škole, piše Diskriminacija.ba.

Lazarovi roditelji su, poput ostalih roditelja slijepe i slabovide djece, prve mjesece njegovog života  proveli u traganju za lijekom, ljekarom … Stigli su do Moskve, ali prematurna retinopatija nije bila nešto što su čuveni moskovski stučnjaci mogli da reše.

Velikom upornošću i spletom srećnih okolnosti, kada mu je bilo 8 mjeseci, Lazaru je urađena operacija u Belgiji,  ali nije mu vratila vid. Ostala je nada da će jednoga dana možda razaznavati svjetlost i tamu. Možda. A dotle?

”Dotle je najvažnije da se roditelji što pre suoče sa situacijom i shvate da i slepa deca mogu mnogo, samo  što to podrazumeva jedan veliki, posvećen rad i postepeni proces u kojem će se sistemom stimulacije obezbediti razvijanje svega što je moguće i neophodno da bi dete bilo osposobljeno za nešto što je u okvirima njihovih mogućnosti, potpuno normalan život”, započinje priču o svojoj životnoj misiji Lazarova nastavnica, defektološkinja Zorica Vladisavljević.

Ističe da sa radom treba početi što ranije, jer što više vremena prolazi, veće su šanse da se podstaknu i neki sekundarni invaliditeti. Program Rane intervencije upravo je u tom smislu jedinstven, i u školi ”Veljko Ramadanović” ga već 12 godina obavlja ekipa stručnih i u svemu obučenih defektologa-tiflologa, vaspitača i nastavnika, ali i  ljekara.

Program je dobrovoljan, obrazovni sistem ga ne prepoznaje kroz sistematizacije, ali se svi u školi nadaju da će jednoga dana i to da se dogodi. Ulaže se maksimalan trud da se kroz individualne časove i predanu psiho-socijalnu podršku porodicama, postignu rezultati već u najranijem periodu.

”Period do pete godine života je krucijalan, posebno za slepu decu i jako je važno da se počne što ranije. Lazar je došao sa samo šest meseci. Time je postao najmlađi polaznik naše škole u njenom sada skoro već stogodišnjem postojanju. Većina naših susreta u početku svodila se na razgovore i neke savete, ali zapravo pristup koji imamo ne posmatra dete izolovano, već u kontekstu cele porodice kojoj pripada, pa je neophodno sagledati sve aspekte kako bi se na pavi način pristupilo. Insistiramo da i porodica učestvuje pre svega tako što ćemo mi da im pomognemu da razumeju kako slepi vide svet. Razgovorom pre svega, dolazimo do toga koliko je porodica svesna i spremna da razume i učestvuje”, objašnjava Vlaisavljević.

”Roditelji misle da će u školi deca da progledaju ili da će u najmanju ruku odmah sutradan da uspeju da urade nešto što do tada nisu mogli, posebno ako su prošle godine, a da ništa osim traženja lekarske pomoći i uzdanja u različite metode medicine, nisu probali. Mislim da je najvažnije da se ljudi ne stide svog slepog deteta i shvate da je ovo što se dešava u školi proces, da je sporo i da će trajati’‘, kaže Lazarova mama Marina.

”Strah uvek postoji, ali se trudim da učinim sve da pred raznim opasnostima ne zatvaram oči. Imamo izuzetnu podršku svih nastavnika u školi i nema pitanja na koje nisam dobila odgovor. Nema laganja i zavaravanja. Kada se desi da mi se učini da postoji nešto što mi je čudno, što moje dete radi ili ne uspeva da uradi, pitam. Zajedno tražimo odgovore, proveravamo i sa lekarima, prilagođava se pristup, menjaju ili pojačavaju neke stimulacije. Sve to jeste stresno, ali da biste pomogli svom detetu, morate da budete i jaki i predani i spremni da razumete šta se dešava”, kaže ona.

Pune četiri godine, Lazarova mama je dolazila iz Arilja u Beograd da bi Lazar imao časove koji u početku traju dva sata sedmično. Uz nju i Lazara, radionice su mogli pohađati i svi članovi porodice na koje je slijepo dete upućeno. Tek kada im je stavljen povez na oči, počeli su da shvataju svijet u kojem se Lazar nalazi, uz prednost da su imali predznanje videćih ljudi, koje Lazar nema.

Postoje i oni koji za školu ne znaju, postoje i oni koji znaju, ali odustaju jer nije lako, postoje porodice koje, bez obzira na obrazovni nivo, kriju svoju slijepu djecu. Ima i onih koji, vođeni pričom o inkluziji, smatraju da njihovo dijete, iako slijepo, po svaku cijenu treba da ide u redovnu školu.

”Tačno je da na papiru vi imate sva ta prava za svoje dete, ali je činjenica da mi ni kao društvo, ni kao država, nismo spremni za inkluziju, posebno ne kada su u pitanju slepa deca. Trudimo se da sugerišemo da deca ostanu kod nas na školovanju, jer znamo da će ovde imati sve i da, što je najvažnije, neće imati osudu sredine dok pokušavaju da savladaju ono što je za njih moguće i značajno i istovremeno ostvare sve one iste potrebe koje imaju i druga deca”, kaže Vlaisavljević.

Od ove jeseni, Lazar se seli u Beograd i krenuće u svoju školu svakodnevno kao predškolac, kako bi se pripremio za prvi razred, u kome će učiti prva slova na Brajevom pismu.

Manjine.ba

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.