Alma Mujanović: Moji prvi izbori, a ne mogu da ih čujem

12.10.2014.  //  Lica  //  Nema komentara

Ovo su moji prvi izbori i ja ne znam šta da radim… Moj stari kaže… Ali sad nije bitno šta moj stari kaže. Meni lično, ne trebaju ni priče po medijima. Ja sam gluha i nikada ne gledam domaće kanale bez titlova. Mene muči još jedna stvar. Rješenje mi nije potrebo za sutra. Meni i mojim prijateljima je ono potrebno za cijelu budućnost.

Piše: Alma Mujanović

Hodajući ulicama Šehera i zaustavljajući se pored svakog koji mi daje letke sa raznim nazivima, spiskovima, mudrim riječima, porukama za mlade i stare, ostanem načisto zbunjena.

Imena i prezimena koja vidim, kao i slike koje tamo stoje, meni ništa ne znače. Za većinu njih ja i nemam pojma ko su i šta su. Kao ljubitelj fotografije i literature, ja na plakatima ocjenjujem samo da li ih je napravio dobar fotograf ili ne, pogledam kako su „ispali“ i pročitam tekst, odnosno poruke koje su rekli i tumačim ih u glavi. Barem pokušavam. Pokušavam da vidim budućnost u pogledima kojima upiru u narod. Pitam se da li znači i moj glas ako ga dam. Kažu da je svaki glas bitan.

A kome dati glas?

Ja nisam osoba koja sjedi, čeka vijesti i sluša novosti.  Ja sam osoba koja želi poboljšanja a ne nazadovanja. Ja sam ona koja voli svoju domovinu, ali i očekuje da dobije nešto lijepo zauzvrat. Ja sam ona koja voli aktivnosti, trud, rad, rad i samo rad.

I znam, da nisam jedina ovdje koja to želi. Zato, u ime mene i mojih prijatelja koji su u istoj dilemi kao i ja pišem, ne glasačima, već onima koji žele da budu izabrani.

U ime mene, prijatelje koji dijele istu sudbinu kao ja i svih osoba sa invaliditetom koje danas žive na margini, kažem da nismo krivi što smo takvi kakvi jesmo, što ne čujemo, što ne vidimo, što ne možemo biti dio vas onako kako vi mislite da jesmo. Mi jesmo dio društva, ali ne i dio vaših planova, dio vaše priče. Nismo dio sredine koja može sve.

A mi možemo sve! Osim da čujemo, ili da vidimo, ili da se krećemo…

Ako i vi isto tako kažete, onda nas podržite, nemojte govoriti. Vaši nam govori ne trebaju, trebaju nam vaša djela. Pogledajte druge zemlje koje se brinu za takve osobe. Mi volimo svoju Bosnu, ali ne volimo situaciju u kojoj se nalazimo. Želim da vas vidimo da rješavate probleme.

Pogledajte kako funkcionišu ostale evropske zemlje, ionako odlazite na poslovne puteve, šta naučite tamo? Ali kad ste ih već naučili, šteta je da ne iskoristite to znanje. Pokušajte ga primjeniti i ovdje, pod plavo-žutom zastavom.

Ako se brinete kako razgovati sa gluhima, ja prva kažem, meni ne treba ni tumač ni niko treći. Ja mogu razumjeti govor sa vaših usta. Nekim mojim prijateljima ipak su potrebni tumači. Ali, da bi ste nas znali, morate nas upoznati, a to nikako drugačije nećete, osim razgovarajući s nama. Nismo duhovi, nego ljudi s pravom glasa.

Evo šta meni treba:

Treba mi mir, treba mi tolerancija, treba mi odgovornost, treba mi jednakost, treba mi poštovanje, treba mi čovjek koji će ponosno stati, podići lijevu ruku, ruku srca i reći „Ova zemlja, je moja koliko je i vaša,  ona je obaveza i odgovornost za mene i za vas. Ja sam ovdje zbog vas i zbog naše jedne jedine, i jedinstvene zemlje.“ Pa da zastane i ponosno kaže „Bosne i Hercegovine“ onako da se čovjek naježi kad začuje njegov govor.

Ali u tom govoru meni ne treba pozorišni glumac koji će dobro odigrati ulogu i vratiti se u svoj kabinet i završiti sa scenom. Treba mi osoba koja će biti od riječi. Osoba od korisnih djela koja želi da napravi za ovu zemlju i ljude u njoj, uključujući i manjine.

Ako i vi isto tako mislite, onda nas podržite, nemojte govoriti. Vaši nam govori ne trebaju, trebaju nam vaša djela. Dozvolite osobama sa invaliditetom da budu dio vas!

To je ono što ja hoću! I izaći ću na izbore, po prvi put i glasati za bolji život i za bolju budućnost!

Manjine.ba

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.